Lily Croft vrištala je toliko glasno da je izgledalo kao da čitav avion vibrira. Skupljeni putnici u prvoj klasi počeli su da gunđaju, jedna žena diskretno stavlja slušalice, drugi muškarac prevrće očima.
Pascal Croft, čovek koji je do juče odlučivao o milijardama dolara i čitavim tržištima, sada je sedeo na rubu sedišta, sa zgužvanom kravatom i suzama u očima, držeći svoju bebu koja se otimala i jecala bez predaha.„Izvinjavamo se svim putnicima,“ šapnula je stjuardesa, ali pogledala ga je s onim tihim očajem koji je govorio da više nemaju rešenje.
Pascal je u sebi osjetio poraz. Još uvek je bio svež bol smrti svoje žene, još uvek se budio noću pitajući se kako će sam podizati dete, i sada, pred svima, njegova nemoć bila je ogoljena.I tada, iz ekonomske klase, začuo se tih glas:„Gospodine… mogu da pokušam?“
Na trenutak je nastala potpuna tišina. Putnici su se okrenuli. Na prolazu je stajao mršavi dečak, od jedva šesnaest godina, sa pohabanim rancem na ramenu. Njegove patike bile su izlizane, ali oči su mu bile čvrste, odlučne.„A ko si ti?“ promuklo je pitao Pascal.Dečak je progutao knedlu. „Zovem se Leo. Znam kako da umirim bebu. Ako mi dozvolite…“
Pascal je zadržao dah, okrenuo se ka svojoj ćerki koja je već bila modra od plača. U tom trenutku morao je da odluči – da li će verovati potpunom strancu u sred aviona?Svi pogledi bili su uprti u njega. Njegova ruka se polako ispružila ka Leu…
Leo je prišao polako, kao da prilazi divljoj životinji koja bi mogla da pobegne. „Mogu?“ upitao je tiho. Pascal je klimnuo.U trenutku kada je Leo uzeo Lily u naručje, Pascalov stomak se stegao. Nikad pre nije dozvolio nikome, pa čak ni dadilji, da je drži tako daleko od njega.
Ali onda se dogodilo čudo. Leo je počeo da njiše bebu lagano, pevajući pesmu jedva čujno. Na početku, Lily je još jecala, ali onda su se njeni mali dlanovi opustili, oči su joj treperile i na kraju se umirila.Kabina je zanemela. Žena u prvom redu podigla je ruku na usta. Stariji gospodin koji je pre toga prigovarao sada je tiho klimnuo, kao da je video magiju.
„Kako si to uradio?“ Pascal je pitao, glasom promuklim od šoka.Leo je slegnuo ramenima. „Morao sam da naučim. Moja mama radi tri posla. Ja sam čuvao sestru kad god je plakala. Nema tu magije – samo strpljenje.“
Pascal ga je gledao, iznenađen dubinom u njegovim rečima. Momak je bio siromašan, to se videlo po svemu, ali imao je nešto što nijedan novac ne može da kupi – mirnu sigurnost.
Kada su sleteli, Pascal nije mogao da pusti Lea da samo ode. Izvukao je vizit kartu i stavio mu je u ruku. „Ako ti ikad zatreba pomoć, ako želiš stipendiju, posao, bilo šta – javi mi se. Bilo kad.“Leo ga je zbunjeno pogledao. „Samo sam hteo da pomognem bebi.“
„I jesi,“ rekao je Pascal, stežući mu ruku. „Ali pomogao si i meni.“Mesecima kasnije, Leo je pozvao taj broj. Ne da traži novac, nego da kaže da je upisao fakultet – zahvaljujući stipendiji koju mu je Pascal obezbedio.
Iste zime, na božićnoj večeri, Leo je sedeo za istim stolom sa Pascalom i Lily. Mala devojčica ga je prepoznala i pružila mu ruke, a Pascal je prvi put posle smrti svoje žene iskreno nasmejao.Bio je to početak nečega što je nadmašilo sve Pascalove poslove i ugovore – početak nove porodice.
