Uvek se radovao poslednjem danu u godini. Za Sergeja je 31. decembar bio poseban – dan kada se kuća sređuje, kada se pripremaju jela, kada miris sveže iseckane salate i pečenog mesa obećava veselu noć. Tog jutra ustao je ranije nego obično, odlučan da sve završi na vreme. Usisavao je hodnik, brisao prašinu i u sebi preslišavao spisak zadataka.

Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
Nataša, njegova druga žena, nekoliko godina mlađa, pripremala je sastojke u kuhinji. Planirali su proslavu s prijateljima. Sve je trebalo biti savršeno. A onda je, u trenutku kada je mislio da je sve pod kontrolom, zazvonilo zvono na vratima.

– Čekamo li nekoga? – upitao je, pogledavši ka Nataši.
– Ja ne, a ti? Još je rano – odvratila je ona, ne dižući pogled sa stola.

Sergej je pogledao kroz špijunku. Nikoga. Čudno. Zvono se opet oglasilo, pa je odlučio da otvori. Ono što je video ostavilo ga je bez reči. Na pragu je stajala Marijana, njegova šestogodišnja kćerka iz prvog braka.

– Hej, mala, šta radiš ovde? – upitao je zbunjeno.
– Zdravo, tata! Mama je rekla da slavim Novu godinu s tobom!

Bio je zatečen. Alina, njegova bivša žena, nikada pre nije postupila ovako. Razveli su se pre dve godine, ali su uvek imali jasan dogovor: dete provodi većinu vremena s njom, a on je viđa vikendom i uredno plaća alimentaciju. Nikada nije bilo iznenađenja.

– Šta? Zašto me nije pozvala? – promucao je.
– Otkud ja znam… – slegla je ramenima devojčica. – Ostavila me i otišla.

Srce mu je zalupalo. Pokušao je da nazove Alinu. Nije se javljala. Poslao joj je poruku: „Jesi li ti uopšte normalna? Mogla si me barem upozoriti!“ Videlo se da je pročitala, ali odgovora nije bilo. Tek nakon nekoliko minuta stigla je kratka poruka: „Vreme je da se setiš da imaš kćerku. Bolesna sam, pa Marijana slavi Novu godinu kod tebe. To nije tema za raspravu. Žao mi je što ti nisam rekla unapred.“

Sergej je osjetio kako mu bes raste, ali i griža savesti. Pogledao je Marijanu. Stajala je zbunjeno, u rukama stežući kapu.

– Tata, da li te uznemiravam? – prošaputala je.
– Gluposti, dušo. Naravno da ne. Samo nisam to očekivao. Mama je stvarno bolesna?
– Ima temperaturu već tri dana. Htela je da imam normalnu Novu godinu, zato me je poslala.

Dok je Sergej još procesuirao situaciju, Nataša je, s nezadovoljnim izrazom lica, pomagala devojčici da skine jaknu. Nije bila srećna što će Marijana provesti veče s njima.

– Hoće li ostati s nama? – pitala je hladno kada su ostali sami.
– Naravno. Gde bih je odveo? Moja majka je kod sestre, tvoja živi stotinama kilometara daleko, a Alina je bolesna. To je moja kćerka.

– Ona će sve upropastiti! – planula je Nataša. – Šta ću reći prijateljima?
– Reći ćeš istinu – odvratio je. – Da sam razveden i da imam dete. Oni to već znaju.

Nataša je prevrnula očima i nastavila s kuhinjskim poslovima, ali Sergej je video da joj bes ključa ispod kože.

Devojčica je neko vreme gledala crtaće, ali ubrzo joj je dosadilo. Došla je do oca.
– Tata, mogu li ti pomoći? – upitala je iskreno.
– Dosadno ti je, ha? Dobro, hajde da vidiš šta možeš da uradiš.

Pružio joj je tablet da se malo zabavi. Znao je da Alina ograničava korišćenje, ali situacija je zahtevala kompromis. Međutim, zaboravio je da uključi dečji mod.

Nataša je ubrzo primetila i skočila kao oštra strelica.
– Ko ti je dao da koristiš to? – zgrabila je uređaj iz Marijaninih ruku.
– Tata! – odgovorila je mala, skoro uplakana.
– Ne laži! – viknula je Nataša. – Ti stalno lažeš!

Marijana je zastala, gledajući je direktno u oči.
– Nije istina. Ti lažeš.

Napetost je mogla da se seče nožem. Sergej je stao u odbranu ćerke, ali Nataša je ostala hladna i besna. Vratio joj je tablet tek nakon što je podesio bezbedni mod, ali raspoloženje u kući bilo je sve mračnije.

Kada su kasnije krenuli da postavljaju sto, Marijana je ponosno pomagala ocu. Donosila je tanjire i pribor. I baš kad je mislila da sve ide glatko, saplela se o mačku. Tanjiri su se rasuli i razbili u paramparčad.

Nataša je dotrčala i urliknula:
– Trapava! Ne možeš da obaviš ni najjednostavniji zadatak! Zato te je majka i poslala ovde!

Sergej je eksplodirao.
– Dosta! To su samo tanjiri! Ne razgovaraj tako s mojom kćerkom!

– A ko će da počisti nered? – odbrusila je ona.

U tom trenutku umešala se i njena prijateljica Ženja, koja je već stigla. Umesto da smiri situaciju, dodala je ulje na vatru. Rasprava je kulminirala odlukom Nataše da prekine slavlje u njihovoj kući. Besna, spakovala je stvari i otišla sa prijateljicom – i celom hranom koju su pripremili.

Kuća je odjednom postala tiha. Sergej je sedeo, gledao u prazne ruke i pokušavao da shvati kako je jedan običan trenutak sve preokrenuo. Marijana ga je nežno povukla za rukav.
– Tata, hoćemo li sada slaviti sami?

I tada mu je sinulo: možda nije gubitak, možda je dar. Pogledao je svoju ćerku i nasmejao se.
– Da, dušo. Biće to naša Nova godina.

Ali frižider je bio skoro prazan. Imali su samo jaja, sir, povrće i nekoliko tegli džema. Dok su razmišljali šta da rade, zazvonio je Marijanin telefon. Bila je to Alina, umorna i promukla, ali zabrinuta.

– Dušo, je li te tamo maltretiraju? – pitala je.
– Više ne. Nataša je otišla i ponela svu hranu. – Marijana je ispričala šta se desilo.

Alina je, iako bolesna, pronašla rešenje. Predložila im je da odu u obližnji supermarket koji je još radio i kupe gotova jela. Sergej je odmah prihvatio.

Sat kasnije, vratili su se s kesama punim poslastica – salate, grilovana piletina, voće, kolači. Kada su postavili sto, izgledalo je kao prava gozba.

– Nisi ljuta na mene? – pitala je Marijana, i dalje nesigurna.
– Ne na tebe, dušo. Na Natašu, da. Ali ovo je naša noć.

I zaista, kada su upalili film, otvorili grickalice i zajedno čekali ponoć, Sergej je shvatio da mu ništa drugo ne treba. Nije to bio planirani doček s mnoštvom gostiju, ali je bio iskren, topao i stvaran.

Prvog jutra nove godine, Nataše još nije bilo. Sergej je znao da se njihova priča bliži kraju. Ona nije bila spremna da prihvati njegovo dete, a to je za njega bila granica preko koje se ne ide.

Nazvao je Alinu da proveri kako je. Još je imala temperaturu, pa je predložio da napravi supu i odnese je njoj i njenoj majci. Marijana je odmah pristala.

Ne, nije se pomirio s bivšom ženom. Njihov brak je ostao prošlost. Ali od te noći pa nadalje, odlučio je da provodi mnogo više vremena s ćerkom. Shvatio je da nije dovoljno da bude „vikend-tata“ – želeo je da bude prisutan u njenom životu, da ona zna da na njega može da računa.