Ernestov život se promenio iz korena. Poslovni pad usled loših investicija, gubitak kruga prijatelja koji su cenili luksuz više nego čoveka, i odlazak partnerke koja je delovala kao nova šansa — sve se dogodilo u svega nekoliko godina.

Tri godine kasnije, tokom jedne kišne večeri, Ernesto se vratio u Providenciju. Njegova nekadašnja vila pripadala je nekome drugom. Stajao je ispred nje, pokisao, sam.

Tada je začuo smeh. Smeh njegove dece.

Prešao je ulicu i ugledao svetla male, tople radnje: „Magdalena & Sons“. Miris hleba dopirao je do trotoara. Ernesto je ušao, tiho, kao neko ko više ne traži ništa — osim prilike.

Tišina je ispunila prostor. Camila ga je prva ugledala. Sada već tinejdžerka u školskom sakou. Mateo je stajao za pultom, siguran u sebe. Magdalena je izašla iz kuhinje, s brašnom na rukama i spokojem na licu.

— Šta tražiš, Ernesto? — upitala je tiho.

On je spustio pogled.

— Došao sam da tražim oproštaj.

Deca su ga gledala u tišini. Kiša je lupkala po prozorima, a vreme je kao zastalo.

Magdalena je duboko udahnula. U njenim očima nije bilo gorčine — samo jasnoće.

— Ovaj dom smo izgradili bez tebe. Ovo je naša snaga, naša sloboda. Oproštaj ne znači povratak, ali može da znači mir.

Camila mu je prišla i kratko ga zagrlila. Mateo je pružio ruku — čvrstu, ali uzdržanu. Ernesto je klimnuo, oči su mu bile vlažne, ali ovaj put — iskreno.

Magdalena mu je pokazala ka vratima.

— Idi dostojanstveno. Sada znaš vrednost onoga što si izgubio.

Ernesto je izašao u noć. Iako sam, znao je da je načinio prvi korak ka unutrašnjem miru. Iza njega, u toploj pekari, porodica je nastavila dalje — ne vođena prošlošću, već ljubavlju, snagom i novim početkom.