Sivo nebo se spustilo nisko nad grobljem, kao da je želelo da sakrije svet od sopstvene tuge. Vazduh je bio gust od vlage i bola, a sneg koji je tiho padao pretvarao se u hladne kapljice na crnom kovčegu, klizeći niz lakirani poklopac kao da i samo nebo plače. Svaka pahulja koja bi dotakla drvo topila se i nestajala – baš kao i toplina života koja je, do juče, postojala u telu jedne žene.
Alexander je stajao pored rake, ruku gurnutih u džepove kaputa, stisnutih pesnica. Nije osećao hladnoću. Nije osećao ništa osim praznine koja mu je pritiskala grudi. Svakim okretajem vitla, kojim je kovčeg tonuo niže, imao je utisak da i deo njega silazi s njom – u mrak, pod zemlju, tamo gde više nema povratka.
Kad su užad konačno popustila, i kada je tamno drvo nestalo ispod vlažne grudve zemlje, iz njegovih usta, gotovo nehotično, izašla je rečenica koja je parala tišinu:
— “Pa, jeste li već podelili nasledstvo?”
Bila je to gorka ironija, slaba maska kojom je pokušao da pokrije ono što ga je iznutra kidalo. Ruke su mu drhtale, glas mu je bio promukao, ali smešak koji se pojavio na njegovim usnama bio je lažan — samo odbrana čoveka koji se plaši da prizna da više nema snage da živi.
Na nadgrobnoj ploči, još vlažnoj od snega, uklesano je stajalo ime: Elena Aleksandrovna Gromova. Samo četrdeset tri godine. I ispod toga – srčani udar. Dve reči koje su zauvek prekinule sve što je postojalo između njih: godine, ljubav, snove, ćerku. Sve.
Pored njega je stajala Katya, njihova ćerka. Dvadeset dve godine, ali tog dana izgledala je kao dete izgubljeno u oluju. Oči su joj bile natečene od suza, lice bledo, pogrbljena ramena svedočila su o umoru duše. Nije gledala u oca. Nije morala. Njeno ćutanje bilo je teže od svakog prekora.
Kad je stari grobar prišao i tihim glasom zatražio da se oprosti od pokojnice, Alexander je samo klimnuo glavom. Starac se prekrstio i poklonio se kovčegu s dostojanstvom čoveka koji razume da i tuđa smrt ponekad boli kao sopstvena.
Tada se Katya naglo okrenula prema ocu. Glas joj je zadrhtao, ali oči su joj sevale.
— “Ti se šališ? Na majčinoj sahrani pričaš o nasledstvu?”
Alexander je pokušao da nešto kaže, ali reči nisu izlazile. Usne su mu se stisle, i samo je šum vetra odgovarao. Hteo je da objasni da nije mislio ništa loše, da je to bio način da preživi trenutak, ali svaka rečenica koju bi izgovorio činila se besmislenom.
Katya je obrisala suze pokretom koji mu je bio previše poznat — istim onim kojim je, kao dete, brisala kolena kad bi pala. Onda se okrenula i otišla.
Ostao je sam.
Sasvim sam.
Zvuk lopata koje su bacale zemlju na kovčeg bio je kao udarci u njegovo srce. Svaka grudva zemlje bila je rečenica bez kraja.
Kad se vratio kući, kuća više nije bila ista. Zidovi su ćutali, sobe su bile prazne, a vazduh gust od sećanja. Na ofingeru je visio njen bade-mantil, na noćnom stočiću čaša s mineralnom vodom — napola puna. Knjiga Ahmatove ostavljena otvorena, kao da će se vratiti i pročitati poslednju strofu. Sve je vonjalo na odsutnost, na ono što je zauvek izgubljeno.
Katya nije ostala. Otišla je odmah posle sahrane. Nije mu rekla zbogom.
Alexander je sedeo u polumraku i pio. Prvo čašicu, pa drugu, pa treću. Alkohol je bio jedino što mu je davalo iluziju da još diše.
Zvonjava na vratima trgla ga je iz mamurluka.
— “Ko je?” promrmljao je.
— “Otvorite, Aleksandre Viktoroviču.”
Bio je to Sergey, porodični advokat. Ozbiljan, u tamnom kaputu, s fasciklom u ruci.
— “Niste se javljali,” rekao je tiho. “Treba završiti ostavinu.”
Alexander se nasmejao histerično.
— “Ostavinu! Sve se svodi na to, zar ne? Čovek umre, i odmah broje šta je ostalo!”
Sergey nije odgovorio. Samo mu je pružio zapečaćenu kovertu.
— “Oporuka.”
Kad ju je otvorio, papir je šuštao kao suvo lišće.
U njoj je stajalo:
“Sve ostavljam Katyi. Stan, račune, automobil. Tebi, Aleksandre, ostavljam samo svoje knjige i fotografije. Oprosti mi.”
Te reči su ga presekle.
— “Šta… je ovo? Šala?”
— “Ne,” rekao je advokat. “Elena je to napisala mesec dana pre smrti. Bila je pri zdravoj pameti.”
Alexander je stisnuo papir u pesnicu.
— “Čak i mrtva… uspela je da me izbriše.”
Sergey ga je pogledao s tugom.
— “Možete osporiti oporuku. Ali… rekla mi je da vas molim da to ne činite.”
U njegovim ušima zaječala je njena tiha rečenica, glas koji je i dalje nosio u sećanju:
“Sasha, ne…”
Samo je slegnuo ramenima i promrmljao:
— “Neka bude kako je htela.”
Kad je advokat otišao, ostala je tišina. Gustija nego ikad.
Dani su prolazili, pretapali se jedan u drugi. Alkohol je postao njegovo utočište i kazna. Boce su se nizale po podu, prazne i mutne, kao stakleni grobovi njegove prošlosti. Nije izlazio, nije odgovarao na pozive. Bio je senka.
Sve dok jednog jutra — ili možda večeri, više nije znao — nije zazvonilo na vratima. U početku je mislio da umišlja, ali zvono je bilo uporno, ritmično.
Vrata su se otvorila. Na pragu je stajala Katya.
U tamnom kaputu, s ozbiljnim pogledom.
— “Još si živ?” upitala je, bez uvoda.
— “Nažalost,” odgovorio je promuklo.
Pogledala je nered u stanu, boce, polurazvučene zastore.
— “Došla sam po mamine stvari.”
— “Sve je tvoje. Uzmi.”
Ali ona nije prišla ormarima. Samo ga je gledala.
— “Zar ti ništa ne želiš?”
On se nasmejao tužno.
— “Šta da želim? Knjige? Fotografije? To nije nasledstvo, Katya. To je… ono što ostaje kad sve nestane.”
— “Sećanje,” rekla je tiho.
Te reči su ga pogodile jače nego udarac.
— “Zašto si došla? Da vidiš kako propadam?”
Umesto odgovora, prišla je i stavila mu ruku na rame.
— “Tata.”
To ga je zaustavilo. Nije ga tako zvala godinama.
— “Mama nije želela da se uništiš,” rekla je.
— “Kako znaš?”
Iz džepa je izvadila malu, izgužvanu cedulju.
— “Ostavila mi je ovo.”
Alexander ju je otvorio drhtavim prstima. Na papiru:
“Sasha, oprosti. Moraš prestati. Zbog Katye. Zbog sebe. Volim vas oboje.”
Suze su mu same krenule. Katya ga je zagrlila. Po prvi put posle mnogo godina.
— “Dosta, tata. Hajde da živimo.”
U tom zagrljaju, on je prvi put udahnuo život, ne alkohol.
Tri meseca kasnije stajao je ponovo na grobu. U rukama je držao buket belih ruža.
Pored njega — Katya, u svetlom kaputu. Vetar je bio oštar, ali nebo vedro.
— “Mama je rekla da si joj na prvom sastanku doneo bele ruže,” šapnula je Katya.
— “Da,” rekao je. “Smejala se da je to kliše, ali je jednu sačuvala u knjizi.”
— “Pronašla sam je,” rekla je Katya. “U Ani Karenjinoj.”
Alexander se nasmešio, ali su mu oči bile pune suza.
— “Katya… oprosti mi.”
— “Nisi meni dužan oproštaj,” rekla je mirno.
On je spustio ruže na hladni mermer.
— “Znam.”
Zajedno su krenuli prema autu. Tišina između njih više nije bolela. Bila je samo prostor u kojem su se, konačno, mogli ponovo pronaći.
Na izlazu iz groblja, Katya mu je pružila staru plavu svesku.
— “Mamin dnevnik. Ima stranica koje su za tebe.”
Otvorio ju je i pročitao:
“Sasha se opet napio. Ali kad se otreznio, doneo mi je čaj s limunom, kao kad sam bila bolesna prve godine braka. Bože, samo želim da ostane živ.”
Zatvorio je svesku i tiho rekao:
— “Idemo kući.”
Katya se nasmešila.
A u toj reči – kuća – napokon je ponovo bilo smisla.
To više nije bilo mesto, već obećanje: da čak i kad zemlja pokrije ljubav, ona uvek pronađe način da ponovo proklija.