Osnovna škola “Pazar” u Tuzli, tamo negdje kasnih devedesetih, mirisala je na kredu i vlažne spužve. Za većinu djece, veliki odmor je bio vrijeme radosti, trčanja i mirisa toplih kifli iz pekare preko puta. Ali za malog Tarika, to je bilo najtežih 20 minuta dana.
Tarik je bio sin palog borca. Majka mu je radila kao nadničarka, čistila tuđe kuće da bi imali za struju. Za užinu nije bilo. Tarik bi se obično sakrio iza velikog fikusa u hodniku ili bi sjedio na stepenicama prema ložioni, praveći se da ponavlja gradivo, samo da ne gleda drugove kako jedu. Stomak mu je svirao simfonije gladi, a poderane patike je skriva ispod klupe da mu se ne smiju.
Jedina osoba koja je to vidjela bila je teta Fata, školska čistačica. Fata je bila žena blagog lica, sa dimijama i maramom, koja je vukla tešku kantu sa vodom hodnicima. I ona je živjela teško, od minimalca, ali je imala srce veće od Tuzle.
Svakog dana, tačno u 9:30, Fata bi “slučajno” prolazila pored stepenica gdje je sjedio Tarik. Izvadila bi iz džepa svoje radne uniforme zamotuljak u novinskom papiru. Unutra bi bio sendvič – pola hljeba sa malo maslaca i parizera, ili domaća pita krompiruša koju je pravila za sebe.
“Tarike, sine,” šapnula bi Fata, gledajući lijevo-desno da je niko ne vidi, da ne osramoti dječaka. “Evo ti, uzmi. Meni je ovo previše, ne mogu ja toliko da pojedem, stara sam.” Tarik bi je pogledao onim velikim, crnim očima. “Ali teta Fato, to je vaš ručak…” “Ma kakvi,” nasmijala bi se Fata, a stomak joj je krčao. “Ja sam jela kod kuće. Uzmi, bolan, baciću ako nećeš. Trebaš da rasteš, da budeš pametan.”
Tarik bi uzeo sendvič drhtavim rukama i jeo ga kao da je najskuplja torta na svijetu. Tih osam godina osnovne škole, Fatin sendvič je bio jedino gorivo koje ga je držalo. Kada je završio školu i otišao u Sarajevo na fakultet, Fata mu je tutnula u ruku zgužvanu novčanicu od 50 maraka. “Za sretan put, doktore moj,” rekla je i poljubila ga u čelo.
Prošlo je 20 godina. Fata je ostarila. Leđa su je izdala, a srce je počelo da preskače. Živjela je sama u maloj kući na brdu iznad Tuzle, zaboravljena od svih. Penzija mala, jedva za lijekove. Prije mjesec dana, pozlilo joj je. Hitna ju je odvezla u bolnicu. Dijagnoza je bila teška – hitna operacija srca. Ali lista čekanja je bila duga, a doktori su rekli da je operacija komplikovana i skupa, i da se radi samo u Sarajevu, na privatnoj klinici, ili da se čeka red u državnoj, što Fata možda neće dočekati.
Fata je ležala u sobi tuzlanske bolnice, gledajući u plafon, pomirena sa sudbinom. “Neka, vala, i dosta sam živjela,” mislila je. Tada su se vrata sobe otvorila. Ušla je glavna sestra, sva uzbuđena. “Nano Fato, spremaj se. Došao je sanitet iz Sarajeva po tebe.” “Po mene? Šćeri, greška je neka, ja nemam para za Sarajevo…” “Ništa ne brini,” rekla je sestra. “Lično je došao načelnik klinike. Kaže da tebe niko drugi ne smije da operiše osim njega.”
U sobu je ušao visok, markantan čovjek u bijelom mantilu, sa naočarima. Iza njega su išli drugi doktori, gledajući ga s poštovanjem. Fata je žmirkala. Čovjek joj je prišao, uzeo njenu staru, žuljevitu ruku u svoje meke, hirurške dlanove i kleknuo pored kreveta. “Dobar dan, teta Fato. Jeste li gladni?” pitao je čovjek, a glas mu je zadrhtao. “Donio sam vam sendvič. Sa parizerom.”
Fata je gledala u čoveka, a onda u onaj sendvič u njegovoj ruci. Miris parizera i svežeg hleba vratio ju je dvadeset godina unazad, u onaj hladni školski hodnik. Suze su joj zamaglile vid. Ruka joj je zadrhtala dok je dodirivala lice doktora. “Tarike?” prošaputala je nevericom. “Jesi li to ti, sine? Onaj moj mali Tarik?”
Doktor Tarik, sada najcenjeniji kardiohirurg u regionu, onaj pred kojim drhte i ministri, zaplakao je kao dete i poljubio Fatinu ruku. “Ja sam, teta Fato. Ja sam onaj gladni dečak kojeg ste vi hranili osam godina. Ja sam onaj kome ste davali snagu kad niko drugi nije video da postojim.”
U sobi je nastao tajac. Sestre su brisale suze. “Ali… sine, rekli su da operacija košta bogatstvo… ja nemam…” Tarik se nasmejao kroz suze. “Vi ste vašu operaciju platili, teta Fato. Platili ste je svakim onim sendvičem, svakom onom pitom, svakom onom toplom rečju kad mi je bilo najteže. Da nije bilo vas, ja danas ne bih držao skalpel, nego bih verovatno kopao kanale. Vi ste mi spasili život tada. Sad je red da ja spasim vaš.”
Fata je prebačena u Sarajevo helikopterom. Operisao ju je Tarik lično. Operacija je trajala šest sati, i bila je uspešna. Kažu da nikada nijedan hirurg nije imao mirniju ruku i veću želju da pacijent preživi.
Kada se Fata probudila, bila je u apartmanu koji je ličio na hotel. Pored kreveta je stajala ogromna vaza sa cvećem i… tacna sa sendvičima. Tarik je sedeo pored nje. “Sve je prošlo dobro, nano,” rekao je. “Srce ti je sada jako kao u devojke. I imam još jednu vest. Onu tvoju kuću u Tuzli… poslao sam majstore. Dok ti izađeš odavde, imaćeš novo grejanje, novi krov i novu kuhinju. I ne brini za penziju. Od danas, ti si moja briga.”
Fata je samo plakala. “Sine, previše je… nisam ja to zaslužila…” “Jeste, i više,” odgovorio je Tarik ozbiljno. “Naučili ste me najvažniju lekciju na medicini, pre nego što sam i upisao fakultet: Da se čovek ne leči samo lekovima, nego i dobrotom.”
Danas, teta Fata je počasni gost u Tarikovoj vili u Sarajevu svakog Bajrama. Sedi u čelu stola, pored Tarikove dece, koja je zovu “nana Fata”. I uvek, baš uvek, pre bogatog ručka, Tarik iznese jedan mali sendvič sa parizerom, stavi ga na sred stola i kaže deci: “Vidite ovo? Ovo vredi više od svih mojih diploma i para. Ovo je sendvič koji je napravio doktora.”