Mujo je bio legenda minhenskih bauštela. Čovjek od čelika. Dok su drugi trošili marke na kafane i nova auta, Mujo je štedio. Svaku marku, pa posle svaki evro, slao je u svoje selo kod Sanskog Mosta. Sanjao je samo jedno: da kad ode u penziju, svi njegovi sinovi – a imao ih je trojicu – žive s njim u velikoj kući. Zato je napravio dvorac. Tri sprata, tri stana. Svaki sprat po 150 kvadrata. Mermer na stepenicama, kovana ograda, fasada koja se vidi sa drugog brda. Govorili su mu: “Mujo, šta će ti tolika kućerina?” On bi se samo nasmijao: “Da moji sinovi imaju gdje doći, da se ori smijeh unučadi.”
Došla je i ta penzija. Mujo se vratio u Bosnu, star, sa reuma u kostima i punim srcem. Čekao je sinove. Ali sinovi nisu došli. Zvali su ga telefonom iz Dizeldorfa i Štutgarta. “Babo,” rekli su hladno. “Nama je život ovdje. Djeca idu u njemačke škole. Ko će se vraćati dole? Prodaj to ili zaključaj.”
To “zaključaj” je Muji slomilo srce više nego 40 godina teškog rada. Mujo nije prodao kuću. Nije mogao. Svaka cigla je bila jedan njegov propušten ručak, jedna neprospavana noć. Ali nije mogao ni da živi u njoj. Bila je prevelika, prehladna, prepuna tišine koja je ječala. Zato se Mujo uselio u malu “ljetnu kuhinju” u dnu dvorišta. Tu je imao jedan kauč, šporet “fijaker” i televizor. U veliku kuću nije ulazio. Spustio je roletne da ne gledaju u njega kao mrtve oči.
Selo je pričalo: “Eno Muje, napravio dvorac, a živi ko pas u šupi.” Mujo je ćutao i kopnio. Prošla je godina, pa druga. Mujo je svako veče gledao u mračnu gromadu od kuće i pio rakiju da ublaži bol.
Sinoć je bila oluja. Grmilo je kao da se nebo cijepa. Mujo je sjedio u svojoj ljetnoj kuhinji kad mu se učinilo da vidi bljesak. Pogledao je kroz prozor. Na trećem spratu velike kuće, u stanu koji je bio namijenjen najmlađem sinu, gorjelo je svjetlo. Mujo se naježio. Lopovi? Ili mu se priviđa od samoće? Zgrabio je staru lovačku pušku (koja odavno nije radila, ali je služila za strah), uzeo baterijsku lampu i izašao na kišu.
Otključao je teška ulazna vrata. Tišina. Mermer je bio hladan. Penjao se uz stepenice, srce mu je udaralo u grlu. Prvi sprat – mrak. Drugi sprat – mrak. Došao je do trećeg sprata. Ispod vrata se vidjelo svjetlo. Čuo je korake. Neko je bio unutra. Mujo je nogom gurnuo vrata i viknuo: “Ko je to?! Izlazi ili pucam!”
Svetlo je obasjalo sobu koja je mirisala na prašinu i novi namještaj. Na sred sobe stajao je mladić, mokar do kože, sa rancem na leđima. Mujo je spustio pušku. Te oči… taj nos…
Mujo je spustio pušku, a ruke su mu zadrhtale. Te crne oči, taj krivi nos… to je bio on. Isti on, Mujo, kad je imao 20 godina. “Denis?” prošaputao je starac. “Jesi li to ti, sine?”
Mladić je bacio mokar ranac na pod. Prišao je dedi i, na iznenađenje starca, poljubio mu ruku, onako po starinski, kako se u Nemačkoj odavno ne radi. “Ja sam, dedo. Izvrini što sam provalio. Nisam hteo da te budim u onoj kućici, video sam da spavaš.”
Mujo je stajao kao ukopan. “Ali… otkud ti? Tvoj otac je rekao da vi nećete dolaziti. Rekao je da ste vi sada gospoda, da vam je Bosna blatnjava.” Denis se gorko nasmejao. Seo je na onaj novi, neotpakovani kauč koji je Mujo kupio pre pet godina. “Otac tako misli, dedo. On je zaboravio miris ove zemlje. On misli da je sreća u novom BMW-u i kreditu. Ali ja… ja se tamo gušim, dedo.”
Mladić je pogledao oko sebe, u visoke plafone i hladne zidove. “Celi život slušam kako gradiš ovu kuću. Celi život gledam tvoje žuljeve kad dođeš za praznike. I onda oni kažu ‘prodaj’. Ja ne dam da se proda, dedo. Ja sam uzeo kartu u jednom pravcu. Ostavio sam i posao i stan u Minhenu.”
Mujo je osetio kako mu suze kvase brkove. “Zašto, sine? Tamo je život, ovde je…” “Ovde je dom,” prekinuo ga je Denis. “Ovde je moj deda. Došao sam da živim s tobom. Da otvorimo ove roletne. Da se u ovoj kući čuje glas, a ne samo promaja. Ako me primiš, naravno.”
Mujo je bacio onu beskorisnu pušku na pod i zagrlio svog unuka. Zagrlio ga je onom snagom kojom je dizao džakove cementa 40 godina. “Ako te primim? Sine moj… ja sam ovu kuću i zidao za tebe, samo to nisam znao.”
Te noći, Mujo nije spavao u letnjoj kuhinji. Spavao je u velikoj kući, na spratu. Prvi put posle mnogo godina, kuća nije bila hladna. Ujutru je selo ostalo u čudu. Sve roletne na velikoj “Mujinoj vili” bile su podignute. Prozori su bili širom otvoreni. Iz dimnjaka se vio gust dim. A u dvorištu, Mujo i Denis su zajedno pili kafu i planirali gde će posaditi voćnjak. Mujo je dobio bitku. Njegovi sinovi su možda postali “Nijemci”, ali je njegov unuk ostao Bosanac.