Svako od nas u životu nosi priče koje nisu do kraja ispričane. Ponekad, te priče ostaju duboko zakopane u sećanjima, ostavljajući tragove tuge i neizvesnosti. Jedna takva dirljiva, emotivna i životna priča je ona o Maksimu, Valentini, Riti i maloj Maši – priča o izgubljenim prilikama, nepravdi i neočekivanim susretima koji vraćaju veru u sudbinu i pravdu.
Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
Priča započinje dramatičnim buđenjem Maksima. Iako je prošla čitava decenija, on se i dalje budi iz istog strašnog sna, okupan hladnim znojem, sa rečima koje odzvanjaju u njegovoj glavi:
„Samo u meni izazivaš mržnju! Proklinjem trenutak našeg susreta! Kloni me se!“
Te reči bile su poslednji kontakt između njega i Valentine, žene koju je voleo kao nijednu pre. Iako je vreme prolazilo, njegova osećanja nisu izbledela. Naprotiv – ostala su duboko urezana u njegovom srcu. Međutim, nikada nije uspeo da sazna istinu o tome šta se zaista dogodilo.
Sve je počelo bezazleno, gotovo filmski. Maksim je jednom šetao pored parka kada je primetio dve devojke koje se ne baš uspešno pokušavaju otisnuti čamcem. Te devojke bile su Rita i Valja. Rita je bila otvorena i brbljiva, dok je Valentina zračila skromnošću i stidljivošću. U tom trenutku, Maksim nije imao dilemu – njegova pažnja bila je usmerena isključivo ka Valji.
Usledili su dani i nedelje udvaranja, šetnji, razgovora i planiranja. Maksim i Valentina su vrlo brzo razvili snažnu emocionalnu povezanost. Oboje su verovali da su predodređeni jedno za drugo. Čak su odlučili kako će se zvati njihova deca – Marija ako bude devojčica, Viktor ako bude dečak.
Valja je imala veliki talenat za krojenje. Njene kreacije privlačile su pažnju svih. Čak je i venčanicu za njihovo venčanje, zakazano za samo dve nedelje, sama sašila.
Ali tada je stigao poziv od Rite. Insistirala je na sastanku uživo. Maksim, i dalje dobar prijatelj, pristaje. U sledećem trenutku, njegova sećanja se gube.
Sledeće čega se seća bilo je buđenje – a pored njega, pod istim pokrivačem, bila je upravo Rita. Valja ih je zatekla. Nije bilo prostora za objašnjenje, jer je Maksim i sam bio zbunjen. Rita je isplanirala tu izdaju, kako se kasnije ispostavilo – priznala je da mu je stavila sredstvo za spavanje u piće.
Valja, slomljena i ponižena, odlazi iz grada. Sve je ostavila iza sebe – uključujući i šivaću mašinu, i sve njihove zajedničke uspomene.
Prošlo je deset bolnih godina, ali Maksim nije prestao da misli na nju. Jednog dana, tokom povratka sa službenog puta, kraj puta je ugledao devojku koja prodaje odeću. Među ponudom, jedan kaput mu je odmah privukao pažnju – bio je to rad Valje, prepoznatljiv u svakom šavu.
U razgovoru sa devojkom, saznaje da je odeću sašila njena pokojna majka. Maksim u tom trenutku oseti kako mu se srce lomi – da li je moguće da je to zaista Valjina ćerka?
Odlučuje da otkupi celu kolekciju, i iznenada oseća neodoljivu potrebu da sazna više. Kada je devojka rekla da joj se majka zvala Valja, Maksim je znao – ta devojka, Maša, je njihova ćerka.U razgovoru sa Mašom, Maksim saznaje da je njena majka preminula pre godinu dana, nakon duge bolesti. Očuh Volođa se brinuo o njoj i bio je uz nju do poslednjeg dana. Maksim oseća ogromnu tugu, ali i odgovornost.
Posetio je njihovu kuću. Volođa ga je odmah prepoznao – Valja mu je pričala o njemu. Zapanjeni Maksim saznaje da je Maša njegova biološka ćerka, i da je Valja celog života štitila dete od bolne istine.
