Jesenje veče bilo je hladno i vlažno, a kapi kiše su klizile niz prozorska stakla. Nina je upravo slagala svježe oprano rublje u ormar i uživala u retkoj tišini doma. U glavi je planirala mirnu večeru sa mužem Romanom i nekoliko trenutaka predaha pre spavanja. Ipak, mir je trajao samo do zvona na vratima.

Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
Otvorila je vrata i zatekla Valentinu Sergejevnu, svoju svekrvu, kako stoji na pragu u mokrim čizmama. Bez reči, starija žena je prošla pored nje i krenula pravo u kuhinju, kao da je u sopstvenom stanu.

– „Dobro je što sam te našla kod kuće“ – rekla je i sela za sto, ruku prekriženih na kolenima. Lice joj je bilo napeto, oči su se nemirno pomerale po prostoriji.

Nina je spustila peškir koji je držala i uzdahnula. Već je mogla naslutiti da se radi o nečemu ozbiljnom.

– „Šta se desilo?“ – upitala je oprezno.

Svekrva se nagnula ka njoj i tiho rekla:
– „U nevolji sam. Banka me je odbila, kažu da mi je penzija mala i da već imam previše dugova.“

Nina je zastala. Nikada ranije nije čula da se Valentina žali na novac. Uvek je delovala kao osoba koja sve drži pod kontrolom.

– „Ali zašto ste išli u banku?“

– „Kasnim s plaćanjem stana, režija, a u kupatilu su počele da cure cevi. Vodoinstalater je tražio mnogo. Mislila sam da ću uzeti kredit, platiti sve dugove i polako vraćati. Ali, ne… odbili su me.“

Nina je polako sela. Slutila je kuda sve vodi.

– „Radiš, imaš stalna primanja“ – nastavila je svekrva. – „Možda bi ti mogla pomoći. Samo mali kredit, tri stotine hiljada rubalja. Ja ću ti sve vratiti, zaklinjem se. To je, razumeš, za našu porodicu u celini.“

Te reči – za našu porodicu u celini – zvučale su kao pritiskanje na emocije. Nina je podigla pogled i jasno rekla:

– „Valentina Sergejevna, neću uzimati kredit na svoje ime. To je ozbiljna odgovornost i neću da prebacujem tuđe dugove na sebe.“

Na licu starije žene pojavila se uvređenost. Obrve su joj se skupile, a oči zasuzile.

– „Šta znači tuđe? Ja sam ti kao majka! A ti me odbijaš u najtežem trenutku?“

– „Razumite, ako nešto pođe po zlu, dug će ostati na meni. To je rizik koji ne želim.“

– „Ništa neće poći po zlu! Zar mi ne veruješ?“ – podigla je glas Valentina i naglo ustala. – „Uskoro će me izbaciti na ulicu, a ti… ti okrećeš glavu!“

Nina je ćutala. Znala je da je reč o manipulaciji, ali i dalje ju je bolelo gledati staricu kako drhti kraj prozora. Ipak, odlučnost nije popustila.

– „Žao mi je, ali odgovor ostaje isti.“

Bez pozdrava, svekrva je zalupila vratima i nestala niz hodnik, ostavljajući za sobom tešku tišinu.

Te večeri Nina je pripremila večeru i čekala Romana. Kada je konačno stigao, lice mu je bilo tmurno, a reči su odjeknule poput groma:

– „Jesi li potpuno sišla s uma?! Mama mi je rekla da si odbila da uzmeš kredit za nju!“

Nina ga je mirno pogledala.
– „Romane, večera je na stolu. Presvući se, pa ćemo razgovarati.“

– „Ne! Hoću odmah da znam! Kako si mogla odbiti moju majku?!“

– „Tražila je tri stotine hiljada rubalja. Nisam želela da preuzmem tuđi dug.“

Romanovo lice se iskrivilo od besa.
– „Tuđi?! Ona je moja majka! Kako se usuđuješ da je tako nazivaš?“

– „Kredit bi bio na moje ime. Ako ona ne bude mogla da plaća, sve pada na mene.“

– „Mama nikada nikoga nije izdala! Ponašaš se kao sebična egoistkinja!“

Nina je sedela mirno, ali u grudima joj je kuvalo. Setila se trenutka kada je sama otplatila Romanov stari kredit za automobil – tri stotine pedeset hiljada rubalja. On je tada ćutao i nije joj ni zahvalio.

– „Zar nije bilo dovoljno što sam isplatila tvoj kredit?“ – rekla je hladno.

Roman se trgnuo, lice mu je problijedelo. Prvi put se kolebao.

– „To je… drugačije.“

– „Nije drugačije. Tada si i ti prebacio svoj dug na mene. I ja sam to podnela. Ali sada – dosta.“

U kuhinji je zavladala tišina. Roman je nervozno šetao, a Nina je gledala kroz prozor u tamu uličnih lampi.

– „Ako želiš da pomogneš majci, uzmi kredit sam“ – dodala je odlučno. – „Ja neću.“

Roman je zadrhtao, ali znao je istinu: njegova kreditna istorija bila je uništena. Banka ga nikada ne bi prihvatila.

Sutradan, Nina je spakovala sve važne dokumente – pasoš, izvode iz banke, ugovore – i zaključala ih u sef na poslu. Znala je previše priča o rođacima koji potajno pokušaju podići kredit koristeći tuđe papire. Nije želela da se ikada nađe u takvoj zamci.

Dani su prolazili, a Valentina Sergejevna nije dolazila. Kada se napokon pojavila, njen ton je bio hladan, gotovo služben.

– „Kako ste, Valentina Sergejevna?“ – upitala je Nina uljudno.
– „Dobro. Snalazim se.“

Nisu više razgovarale o kreditu. Starija žena je našla način da preživi sama – počela je raditi kao dadilja kod komšija. Nije se hvalila, nije se žalila. Samo je nastavila dalje.

Roman je neko vreme bio rastrzan, ali vremenom je i on uvideo istinu. Jedne večeri, dok su sedeli zajedno, priznao je:

– „Mama je mogla i sama da reši stvari. Samo je tražila lakši put.“

– „Ljudi uvek žele lakši put“ – odgovorila je Nina. – „Ali to ne znači da drugi moraju da plate njihovu cenu.“

On je klimnuo glavom. I prvi put posle dugo vremena, pogledao je svoju ženu sa poštovanjem.

Meseci su prošli. Porodični budžet se stabilizovao, Roman je počeo raditi više i nije više tražio da Nina pokriva njegove obaveze. Svekrva je nastavila svoj novi posao i prestala da traži pomoć.

Nina je naučila važnu lekciju: postavljanje granica nije sebičnost, već zaštita dostojanstva. Naučila je da reč „ne“ može da održi mir u porodici, čak i kad na trenutak izazove buru.

A Roman je, posmatrajući sve iz drugog ugla, shvatio da je njegova žena ta koja zapravo čuva porodicu – ne time što popušta, već time što zna kada treba stati i reći: „Dosta.“