Primljen sam u ICU u ponedeljak. Dan ranije kosio sam travu dok su se moja supruga Anna i pastorci, Lucas i Emily, pakovali za “tako potreban odmor.” Rekli su da će otkazati put ako mi nije dobro. Rekao sam im da idu. Samo umor, rekao sam. Samo vrtoglavica.

Te noći sam kolabirao u hodniku pokušavajući da dođem do telefona. Sledeće čega se sećam bio je beli plafon i monitori koji su pištali kraj mog kreveta. Doktor je rekao da sam jedva preživeo sepsu i da sam mogao biti stabilan da sam ranije stigao u bolnicu.„Gde je moja porodica?“ promucao sam.„Nisu došli,“ odgovorila je medicinska sestra tiho.

Dani su prolazili – tri, četiri, sedam. Niko nije došao. Nije bilo poruke, nije bilo poziva.A onda je sestra Maria usput rekla: „Vaša supruga je spominjala da idu u Kostariku. Zvučalo je kao super putovanje.“Kostarika?

U stomaku mi se okrenulo. Kad sam napokon skupio snagu da uključim telefon, istina je eksplodirala pred mojim očima – slike na društvenim mrežama, video snimci, osmesi na plaži. I u jednom kadru – Anna, sa čašom u jednoj ruci i rukom na ramenu muškarca koji nije bio ja.Te noći, dok su svi mislili da sam nemoćan, ja sam koristio bolnički Wi-Fi da kontaktiram advokata…

Doktori su govorili da mirujem, ali ja sam proveo sate sa laptopom koji mi je advokat doneo u sobu. Svaka poruka koju sam poslao bila je hladnija od prethodne. „Želim promeniti testament,“ napisao sam. „Odmah.“

Sedeli smo na video pozivu, moj advokat i ja, dok je on slao dokumenta. Potpisivao sam elektronski, tresući se, ne od bolesti nego od besa. Sve što sam posedovao – kuću, ušteđevinu, investicije – prepisao sam na osobu kojoj sam najviše verovao: mog poslovnog partnera, Davida, čoveka koji me nikada nije izdao. On je bio taj koji je odmah otišao u policiju sa snimcima koje sam mu poslao.

Jer da – u našoj kući bilo je kamera. Postavio sam ih pre pola godine kad sam primetio da Lucas premešta dokumenta iz mog radnog stola. Dok sam ležao u bolnici, gledao sam snimke iznova i iznova. Anna i onaj muškarac, zajedno. Razgovori o životnom osiguranju. Šaputanja da “će uskoro sve biti naše.”Svaki kadar bio je nož.Sedme noći sam zatvorio laptop i zakleo se da više neću plakati. Ako su me hteli sahranjenog – dobiće nešto gore od sahrane. Dobiće me živog.

Dani su prolazili, a moje telo se oporavljalo brže nego što su lekari očekivali. Maria, sestra, ponekad bi me pogledala i rekla: „Nikada nisam videla da neko tako brzo povrati snagu.“„Imam razlog,“ odgovorio bih mirno.Dvadesetog dana otvorila su se vrata sobe. Anna, Lucas i Emily su ušetali – preplanuli, nasmejani, mirišu na sunce i so.

Emily je bacila torbu na stolicu. Lucas je skrolovao telefon. Anna se nagnula da mi poljubi obraz.Nisam se pomerio.„Zdravo, ljubavi,“ rekla je.„Zdravo,“ odgovorio sam i pogledao pravo u nju.„Izgledas… dobro,“ dodala je nervozno.

„Zahvaljujući dobrom lekaru,“ rekao sam hladno. „I dobrim savetima mog advokata.“Zastala je. „Advokata?“„Da. Puno smo pričali. I sa policijom.“Lucas je podigao pogled, Emily je spustila telefon. „Policijom?“

Izvadio sam tablet i pustio snimak – njih troje u dnevnoj sobi, glasno pričaju o novcu, o meni, o planovima da kuću prodaju „kad sve ovo prođe.“ Njihova lica su pobledela.

„Šta… šta to znači?“ Anna je promucala.„Znači,“ rekao sam, „da više ništa od ovoga nije vaše. Kuća, računi, sve – otišlo je. A vi ste već na putu da objasnite svoje planove ljudima koji imaju značke.“

Na vratima se pojavio policajac. „Gospođo, gospodine, morate poći sa nama radi ispitivanja.“Anna je zurila u mene. „Ne možeš nam ovo uraditi.“„Mogu,“ rekao sam tiho. „I upravo jesam.“

Dok su ih izvodili iz sobe, osetio sam mir koji nisam osetio mesecima. Nisam znao šta će sud odlučiti, ali znao sam jedno – više nikada neću biti njihov problem.Kad su se vrata zatvorila, nasmejao sam se prvi put od kako sam završio u bolnici. Nisam samo preživeo. Pobedio sam.