Poziv iz škole stigao je u 11:32 – moja sedmogodišnja ćerka ima temperaturu 40 stepeni, tresla se i plakala da je vodim kući. Nisam imala auto, pa sam odmah pozvala mamu – živela je deset minuta od škole.

“Molim te, možeš li da je pokupiš?” pitala sam očajno.“Ja nisam taksi,” odbrusila je. “Sama rešavaj svoje probleme.”Mislila sam da se šali – ali nije. Prekinula je vezu i nije se više javljala.Do škole sam stigla tek tri sata kasnije. Moja devojčica je sedela na ivici trotoara, mokra do gole kože, drhtala, jedva otvorenih očiju.

Te večeri, dok sam je držala budnom i merila temperaturu, donela sam odluku. Nisam se svađala. Nisam vikala. Samo sam ćutala i uradila ono što je trebalo.A tri dana kasnije – oni su bili ti koji su zvali mene, u suzama i panici…

Emili je ležala u krevetu, obavijena peškirom, obrazi joj rumeni, a oči umorne. Merila sam temperaturu svakih sat vremena i zapisivala rezultate na papir. Nisam išla na posao.

Nisam javljala mami ništa. Moja pažnja je bila na jednom mestu – da je ozdravi.Trećeg dana, kad je temperatura konačno pala, sedela sam na ivici kreveta i gledala kako mirno diše. Tada je zazvonio telefon.

Bio je to moj brat. Glas mu je bio drhtav. “Rachel, jesi li videla poruke? Mama je završila u hitnoj. Molim te dođi.”U meni se pomešala ljutnja i sažaljenje. Mama je imala blaži srčani udar. Otišla sam do bolnice, ali ovaj put nisam trčala.

Kad sam ušla u sobu, njen pogled je bio pun straha – i srama. “Čula sam… da je Emili bila bolesna,” rekla je tihim glasom.“Bila je,” odgovorila sam mirno. “Čekala je tri sata na kiši.”Mama je zatvorila oči, suza joj je kliznula niz obraz. “Nisam mislila… mislila sam da preteruješ.”

Prvi put sam je pogledala pravo u oči i rekla: “Nikad više nemoj da biraš svoj ponos ispred mog deteta. Ako ne možeš da budeš baka koja se može osloniti, onda nemoj da tražiš da budemo tu.”

Mama je tiho klimnula. “Hoću da se iskupim. Da li mogu da je vidim kada ozdravi?”Slegla sam ramenima. “Videćemo. Moraš da povratiš njeno poverenje, ne samo moje.”

U danima koji su usledili, mama je zvala skoro svaki dan. Donela je supu, igračke, izvinila se Emili, koja ju je prvo izbegavala, a onda polako opet prihvatila.Jednog popodneva, dok su slagale slagalicu, Emili mi je šapnula: “Mama, baka se potrudila. Mislim da joj je žao.”

Nisam odmah odgovorila. Samo sam stajala u kuhinji i slušala kako se obe smeju. Po prvi put od onog kišnog dana, osetila sam da možda, samo možda, opet možemo da budemo porodica.