Zvuk njenog smeha bio je nestao mesecima – sve dok bosi dečak nije vratio.Danijel Karter, milijarder iz sveta nekretnina, izgubio je sve što mu je bilo sveto u jednom trenutku – suprugu u nesreći i osmeh svoje ćerke. Osmegodišnja Emili sada je sedela u kolicima, bezvoljna, zureći u prozor.

Jednog sparnog popodneva, dok je sedela u vrtu, kroz ogradu je provirio dečak – prljav, bosonog, sa očima koje su se smejale. Bez reči, počeo je da pleše.Emili je najpre trepnula, a onda se začuo prvi kikot. Zatim drugi. Ubrzo je smeh ispunio dvorište, glasan i iskren.

Na balkonu iznad, Danijel je zastao. Srce mu je zadrhtalo. Prvi put posle meseci čuo je svoju ćerku kako se smeje – a razlog je bio dečak koji nije imao ni dom, ni cipele.

Danijel je krenuo niz stepenice, odlučan da ga izbaci – ali kad je stigao do vrta i ugledao Emili kako se smeje kao nekad, zastao je.Umesto da ga otera, izgovorio je rečenicu koja će svima promeniti živote…Danijel je pogledao dečaka pravo u oči. “Kako se zoveš?” pitao je.“Leo,” odgovorio je dečak, spreman da pobegne svakog trenutka.

“Ne moraš da bežiš,” rekao je Danijel tiho. “Ako Emili želi da te vidi, onda ćeš ostati.”Leo je zbunjeno pogledao Emili, a ona klimnula i nasmejala se. Narednih dana dečak je dolazio svaki popodne.

Igrao je, plesao, izmišljao trikove da je nasmeje. Smeh se vratio u kuću, a sa njim i nešto još neverovatnije – Emili je počela da pomera stopala. Lekari su bili šokirani. “Ovo je prvi put da pokazuje ovakav napredak,” rekli su. “Možda je motivacija bila ono što joj je nedostajalo.”

Danijel je znao – Leo je bio ta motivacija.Jednog dana poveo je Lea u kancelariju i rekao mu: “Od danas imaš dom. I školu. I sve što ti treba.”Leo je zanemeo. “Ali ja sam samo klinac s ulice…”

“Ti si dečak koji je vratio mojoj ćerki osmeh,” odgovorio je Danijel. “I to vredi više od svega što imam.”Meseci su prolazili. Emili je počela da hoda uz pomoć štaka, a svaki njen korak Leo je bodrio glasno, skačući od sreće.

Na njen deveti rođendan, Emili je ustala bez ičije pomoći i prešla nekoliko koraka. Svi su plakali – Danijel, dadilja, osoblje, pa i Leo.“Znaš šta si ti, Leo?” rekla je Emili kroz suze. “Moj najbolji prijatelj.”

Te večeri Danijel je stajao pored prozora i posmatrao vrt. Kuća više nije bila hladna i prazna – ponovo je bila dom. A sve je počelo s jednim dečakom koji je imao samo ples i hrabrost da donese smeh tamo gde ga više nije bilo.