Kada poverenje postane luksuz
U početku je sve izgledalo tako bezazleno. Viktorija, mlada žena vedrog duha i nežne prirode, smatrala je da je srećna što je u braku sa Konstantinom već tri godine. Njihov život delovao je skladno – imali su stan, posao, planove. A uz to, Viktorija se čak radovala odnosu sa svekrvom, Ljudmilom Georgijevnom. Za razliku od priča koje je često slušala od prijateljica o „paklenim svekrvama“, njena se činila brižnom i spremnom da pomogne. Dolazila je nenajavljeno, donosila supu ili palačinke, nudila se da opere sudove.

Sadržaj se nastavlja nakon oglasa

U početku je to Viktoriji godilo. “Kakva sreća,” mislila je, “da imam svekrvu koja se ponaša kao druga majka.” Ali život ima nevidljive zamke, a ova je bila prikrivena u obliku bankovne kartice.

Prvi korak ka navici
Sve je počelo bezazleno. Jednog jutra, dok je Konstantin odlazio na posao, u hodniku je rekao:
– „Vikice, mama ide do prodavnice. Daj joj svoju karticu, da kupi hleb i mleko. Nemam gotovine, a bankomat mi je usput.”

Viktorija se nasmešila, izvadila karticu i čak napisala PIN na papirić. „Samo mi donesite račun, molim vas,“ dodala je uz osmeh. Ljudmila je uzela karticu sa zahvalnošću i vratila se sa namirnicama, računom i iskrenim osmehom.

Tako se rodila rutina. Prvo hleb i mleko, zatim lekovi u apoteci, pa poneka kesica namirnica kad dolaze gosti. Svekrva je uvek vraćala račun, uvek kupovala ono što je dogovoreno. Poverenje je raslo, a sumnja nikada nije ni postojala.

Mali ustupci, veliki troškovi
Septembar je doneo prvo iznenađenje. Konstantin je došao kući zadovoljan kao dete:
– „Viki, mama je pronašla super ponudu za usisivač! Naš stari jedva radi. Daj joj karticu, već je u tržnom centru.“

„Koliko košta?“ upitala je Viktorija, pomalo oprezno.
– „Pa… nije jeftin, ali je nemački. Petogodišnja garancija.“

Kad se Ljudmila vratila sa ogromnom kutijom, rekla je sumu: 28 hiljada rubalja. Viktorija je progutala knedlu. Veliki izdatak, ali – usisivač je za kuću, zar ne?

Sledeće nedelje pojavila se mikrotalasna. Posle toga, posteljina od svile. Pa onda masažni tretmani. Pa ortopedski jastuci. Svaki put bi svekrva imala spremno objašnjenje: „Za vaše zdravlje! Za vaš brak! Da imate najbolje od najboljeg!“

Otrežnjenje u decembru
Jedne večeri, Viktorija je sela za sto sa gomilom računa i izvoda iz banke. Brojevi su je zapekli u očima. Više od 100.000 rubalja nestalo je sa računa u samo tri meseca. I to ne na osnovne stvari, već na luksuz koji nikada nije planirala.

– „Konstantine,“ rekla je tiho mužu, „da li ti ovo deluje normalno?“

On je pogledao papire, slegnuo ramenima i izustio:
– „Pa… mama voli da ugađa. Sve je to za kuću.“

„Za kuću?“ Viktorija je osetila kako joj se krv penje u glavu. „Skupocena krema od pet hiljada – da li je i to za kuću? Ili parfem od osam hiljada?“

Te noći je odlučila: promeniće PIN.

Eksplozija nezadovoljstva
Subotnje jutro donelo je buru. Na vratima je stajala Ljudmila, crvena u licu. Nije se ni pozdravila.
– „Gde je Konstantin?!“ viknula je.

Kada se sin pojavio, svekrva je teatralno uzviknula:
– „Tvoja žena je promenila PIN! Htela sam da kupim ormar, i na kasi mi kartica nije prošla! Osramotila me pred prodavačima!“

Viktorija je tada prvi put osetila hladnoću u grudima.
– „Zašto ste mislili da možete kupovati nameštaj mojim novcem, bez pitanja?“

– „Zato što smo porodica!“ uzvratila je Ljudmila. „Zato što sam ti pomagala, kuvala, čistila! A sada mi vraćaš tako?“

U kuhinji je mirisala kafa, ali atmosfera je bila ledena. Konstantin je nemo gledao čas majku, čas ženu.

Istina na stolu
Viktorija je otvorila fasciklu sa izvodima i raširila ih po stolu.
– „Evo, pogledajte. Usisivač – 28 hiljada. Mikrotalasna – 15. Posteljina – 17. Masaža – 15. Jastuci – 12. A to su samo veliki troškovi. Sitnice se ni ne broje.“

Svekrva je pokušala da se brani:
– „Ali sve to koristite! Treba da mi zahvalite!“

„Zahvalnost?“ Viktorija se nasmejala gorko. „Zahvalna sam što ste trošili dve moje plate u tri meseca?“

Reči su sevale po sobi kao mačevi.

Konstantin između dve vatre
Konstantin se preznojavao.
– „Možda da nađemo kompromis? Mama, da ubuduće samo najavite pre većih kupovina…“

Ali Viktorija je odmah odsekla:
– „Nema više kupovina. Nema kartice. Nema PIN-a. Moje pare – moja odluka.“

Ljudmila je dramatično lupila vratima, vičući da nikada više neće kročiti u njihov dom.

Poslednji udarac
Nekoliko dana kasnije, Viktorija je pokazala mužu i dodatne stavke: haljinu, cipele, tašnu, sve na njen račun, sve za njegovu majku. Konstantin je bio zatečen.

– „Nisam znao za garderobu…“ promrmljao je.

„Ali znao si za sve ostalo,“ rekla je mirno. „Ti si joj otvorio vrata, a ja sam platila cenu.“

U tom trenutku, Konstantin je morao da bira: da li ostaje majčin sin ili postaje muž. Posle duge tišine, izustio je:
– „Prvi put u životu reći ću mami ‘ne’.“

Hladna, ali iskrena budućnost
Ljudmila je zaista otišla uvređena, ali se posle nekoliko nedelja vratila. Ovog puta sa poniznim priznanjem da je pogrešila. Iako su odnosi zahladneli, Viktorija je bila spokojna. Njena plata više nije bila džep iz kog se izvlači za tuđe želje.

Shvatila je jednu važnu lekciju: porodica ne znači da je sve dozvoljeno. Poverenje se gradi – i može se izgubiti zauvek ako ga neko zloupotrebi.

Kraj priče donosi jasnoću: Viktorija je izabrala iskrenost i dostojanstvo, čak i po cenu zategnutih odnosa. Jer bolje je imati mir u srcu nego luksuz u kući koji je plaćen nepoštovanjem.