Raisa je sedela na ivici svog kreveta, gledajući u otvoreni kofer, i razmišljala o tome kako je sve krenulo. Dve godine ranije, njen muž Arkadij ju je ubeđivao da će zajednički život sa njegovom majkom biti samo privremeno rešenje. Govorio joj je da će to trajati najviše nekoliko meseci – dovoljno da se Galina Petrovna, njegova majka, oporavi od operacije kolena. „Rajo, molim te“, gledao ju je tada pravo u oči, gotovo dečački molećiv, „mama je usamljena i boji se da ostane sama. Samo malo da budemo kod nje, pa ćemo posle videti.“
Raisa je imala svoje sumnje. Nije joj se dopadalo da napusti svoj ritam i mir, ali želela je da pokaže razumevanje. Videla je tugu u njegovim očima i pristala. „Dobro, Arkaša“, rekla je, „ali zaista ne zadugo.“ Nije ni slutila koliku je grešku napravila tim pristankom.
Dani su se pretvorili u mesece, meseci u godine. Umesto privremenog boravka, Raisa se našla zarobljena u svakodnevici punoj poniženja i zajedljivih primedbi. Galina Petrovna od prvog dana nije krila ko je gazdarica kuće. Njene reči odzvanjale su poput čekića: „U mojoj kući sve mora imati svoje mesto.“ Te dve reči – mojoj kući – postale su Raisin večiti podsetnik da je ona u tom prostoru samo gost, uljez, neko ko nikada neće biti prihvaćen.
Svaka sitnica bila je povod za kritiku. Ako bi Raisa spremila supu, svekrva bi teatralno odgurivala činiju i govorila da je preslana. Ako bi slučajno pomerila lonac na drugu policu, to je bio dokaz njene nesposobnosti. U prisustvu gostiju, Galina bi je tretirala kao poslušnicu: „Raječka, donesi čaj, a mi ćemo pričati o ozbiljnim stvarima. To tebe ionako ne zanima.“
Raisa je ćutala, gutala svoje poniženje i bol. Noću, u krevetu, pokušavala je razgovarati sa Arkadijem, šapatom ga molila da iznajme stan. Ali on bi samo odmahivao glavom. „Zašto opet to pokrećeš? Mama se trudi, kuva, čisti… Ne bi bilo ispravno ostaviti je.“
Nije bio u pitanju trud – bio je to način da se pokaže moć. Hrana koju je Galina spremala bila je uvek po Arkadijevom ukusu. Za Raisu se nije pitalo. Ako nije volela boršč, svekrva bi je gledala s lažnom nevinošću: „Šta, ne sviđa ti se? Ako se mom sinu sviđa, onda je dovoljno dobro.“
Prošle su pune dve godine. Sedamsto trideset dana u kojima je Raisa osećala da nestaje, da je njen glas sve tiši, dok je svakodnevno trpela uvrede i stalne nagoveštaje da nije dovoljno dobra za Arkadija.
A onda je došao njen trideseti rođendan. Velika prekretnica. Arkadij je obećao da će proslaviti sa njom i njenim roditeljima, ali toga jutra Galina se odjednom „razbolela“. Uhvatila se za srce i insistirala da njen sin ostane uz nju. Raisa je shvatila igru, ali se nije prepirala. Tiho se obukla i krenula sama kod roditelja.
U njihovom domu sve je bilo drugačije. Toplina, mirisi iz kuhinje, zagrljaji. Njena majka zabrinuto je upitala zašto je tako bleda, a otac je podigao čašu i započeo govor. Zajedno sa bakom Zinijom, roditelji su godinama štedeli, odvajali novac, i tog dana su joj predali kovertu. Unutra je bio dokaz njihove ljubavi – deset miliona rubalja. „Za stan, ili kuću“, rekla je majka, „da imaš svoj kutak, svoj prostor.“
Raisa je plakala dok ih je grlila. Po prvi put posle dugo vremena osetila je slobodu. Taj novac značio je beg.
Kada se vratila u stan svekrve, zatekla je Galinu zdravu i veselu za večerom. „Oh, stigla si“, promrmljala je, ne podižući pogled. Kada je Raisa ispričala da su joj roditelji poklonili novac za kuću, svekrva je odmah reagovala: „Šta će ti kuća? Stan je dovoljan.“ Ali Raisa je već odlučila – želi kuću.
I pronašla ju je. Veliki dnevni boravak, nekoliko soba, bašta sa paradajzom – prostor koji je izgledao kao nova stranica života. Tokom selidbe Galina se, naravno, ponudila da pomogne, ali svaka „pomoć“ pretvarala se u kritiku. Svaki peškir je bio pogrešno savijen, svaka kutija loše spakovana. Raisa je ćutala, ali u sebi je kuvala.
Konačni obračun došao je u kancelariji notara. Raisa je unosila svoje podatke u dokumente kada je svekrva eksplodirala: „Šta to pišeš? Kuća mora biti zajednička!“ Glas joj je odjekivao, privlačeći poglede prisutnih.
Raisa je prvi put otvoreno odgovorila, hladno i jasno: „Novac su mi dali moji roditelji. Samo meni. Nije vaša kuća, nije Arkadijeva. Moja je.“
Galina se gušila od besa, Arkadij je izgledao zbunjeno, ali Raisa je nastavila. Dve godine ćutnje sada su progovorile kroz nju. Podsetila ih je da su je stalno terali da se oseća kao stranac, da nikada nije imala pravo glasa. „Ako je stan tvoje majke samo njen, zašto moja kuća ne bi bila samo moja?“
Ta rečenica bila je prelomna. Arkadij nije umeo da je odbrani, kao ni mnogo puta ranije. Njegova majka urlala je o „porodici“, o „nezahvalnosti“, ali Raisa je već potpisala papire.
Kada se vratila kući, Arkadij je mirno rekao: „Spakuj se. Idi u svoju kuću. Sam.“ Reči su zvučale kao presuda, ali ona ih je primila s mirom. Nije želela ništa drugo. Čak i kad je zapretio razvodom, ona je samo klimnula. Galina je vikala da će im sud dodeliti polovinu kuće, ali Raisa je bila sigurna – darovni ugovor bio je njen štit.
I bila je u pravu. Proces razvoda trajao je tri meseca. Pokušavali su da ospore njeno pravo, iznosili argumente, ali dokazi su govorili drugačije. Sud je presudio u njenu korist. Kuća je ostala samo njena.
Galina je na kraju sikćući dobacila: „Ostaćeš sama, nikome ne treba takva žena.“ Ali Raisa je tada već shvatila: sama ne znači nesrećna. Sama znači slobodna.
Tog dana kada se konačno uselila, prvi put je skuvana večera mirisala baš onako kako je ona želela. Na zidovima su bile fotografije njenih roditelja i bake. Na stolu šolja čaja, napravljena onako kako je samo njoj prijalo.
Sunce je zalazilo, kupajući njen dom zlatnim nijansama. Kuća je bila tiha, ali ta tišina nije bolela. To je bio mir – mir osobe koja je konačno pronašla svoje mesto u životu.
Raisa je znala da od sada nikada više neće dopustiti da neko drugi određuje njenu vrednost. Imala je svoj prostor, svoju slobodu, i svoju snagu. A to je, shvatila je, bila prava sreća.