Miris sapunice i para ispunjavao je malu kuhinju luksuznog restorana „Kraljeva Kruna“. U samom uglu, znojna i umorna, stajala je Olivia — žena koja je već dva meseca neumorno prala sudove, iznosila đubre i čistila podove. Na rukama su joj bile ogrebotine, a haljina koju je nosila više je ličila na radnu uniformu nego na odeću. Ipak, izdržavala je.
Njena plata bila je skromna, taman toliko da plati stanarinu i da nahrani svoja dva sina. Kada bi se uveče vratila kući, jedva bi stajala na nogama, ali bi ih ipak poljubila u čelo, pripremila im ono malo hrane što ima i pokušala da sakrije svoj umor.
Olivia je bila samohrana majka. Život ju je već jednom slomio, ali nije je mogao slomiti do kraja. Odmalena je odrastala u sirotištu, bez topline doma i roditeljskog zagrljaja. Oduvek je sanjala o velikoj, srećnoj porodici. I naizgled, taj san joj se ostvario kada je upoznala Vajata, skromnog i dobrodušnog taksistu.
Zajedno su izgradili mali, ali topao svet. Kada su se rodili njihovi blizanci, Noa i Lijam, Olivia je bila najsrećnija žena na svetu. Ali, sreća je kratko trajala. Jednog jutra, Vajat je zaspao za volanom — umor ga je nadvladao — i nikada se nije probudio.
Taj dan označio je početak novog, teškog poglavlja u Olivijinom životu.
Nakon Vajatove smrti, Olivia je ostala sama sa dva šestogodišnja dečaka koji su tek zakoračili u školu. Nije imala ni podršku porodice ni prijatelje koji bi joj pomogli. Započela je sa najskromnijim poslovima — lepljenjem oglasa, deljenjem letaka, čišćenjem kancelarija. Tri godine borbe prošle su sporo, ali uporno.
Zato je posao u restoranu „Kraljeva Kruna“ za nju bio pravi blagoslov. Plata jeste bila mala, ali sigurnost je značila sve.
Ipak, svakog dana kada bi pogledala svoje sinove, srce bi joj se steglo. Nosili su stare majice i poderane cipele. U školi su ih zadirkivali.
„Vaše prezime bi trebalo da bude Siromašni, a ne Riči,“ rugala su se deca.
„Pogledajte ih, nemaju ni za krofnu!“
Olivia je plakala tiho, noću, dok su dečaci spavali. Nije mogla da im pruži ni ono osnovno.
A škola? Ravnodušna. Nikoga nije bilo briga što se dvojica dečaka svakog dana vraćaju kući sa spuštenim glavama.
Jedne večeri, dok je čistila kuhinju posle smene, Olivia je primetila čitavu gomilu nepojedene hrane — polupune tanjire, neotvorene priloge, komade hleba i mesa. Sve to je bilo bačeno pored kante za smeće, spremno za bacanje.
Miris tople testenine i krompira dopro joj je do nosa i podsetio je da nije jela od prethodne noći.
Zastala je na trenutak, razmišljajući da li da to uradi. A onda je iz torbe izvukla plastične posude i počela tiho da prebacuje ostatke hrane. „Danas moja deca neće biti gladna,“ pomislila je. „Danas će konačno jesti do sitosti.“
Te večeri, Noa i Lijam su prvi put posle dugo vremena probali sir, pravu kobasicu i tople priloge. Jeli su sa osmehom, a Olivia je sedela kraj njih i plakala — ovaj put, od sreće.
Od tada, svake večeri bi neprimetno ponela nekoliko porcija hrane koju su gosti ostavili. Nikada nije uzimala ništa što bi restoran mogao da proglasi krađom. Samo ono što bi svakako završilo u kanti. I niko nije primetio.
Sve dok jednog dana nije dovela lutalicu Kupera, psa koga je našla na smetlištu. Od tada je često deo hrane davala i njemu.
Kuhar Fred i konobarice su je ismevale.
„Pogledaj je, mršava kao kostur, a hrani psa!“
„Verovatno sve nosi kući da hrani to džukelo!“
Olivia se samo osmehivala. Niko nije znao da hrani dvoje dece, ne psa.
Sve je išlo dobro — sve dok restoran nije dobio novog vlasnika, Stivena Bruksa. Bio je mlad, ambiciozan, i paranoično nepoverljiv. Bojao se da ga zaposleni kradu. Postavio je kamere po kuhinji i sam nadgledao snimke.
Jedne noći, dok je pregledao video, video je kako Olivia pakuje hranu u posude.
Razbesneo se.
„Šta je ovo, Fred?“ povikao je na kuvara sledećeg jutra. „Zar sam te unapredio da bi zapošljavao lopove? Zašto ova žena odnosi hranu iz kuhinje?“
Fred je pocrveneo. „Ali gospodine Bruks, to je hrana koja bi svakako bila bačena. Ona je samo uzima za svog psa…“
„Psa?“ Stiven se zamislio. „Dobro, proveriću ja lično.“
Nije hteo da to prepusti drugima. Pronašao je Olivijinu adresu i uputio se pravo u njenu zgradu. Kako se automobil približavao siromašnom kraju grada, Stiven je sve više uviđao — ovo nije kraj lopova, već preživelih.
Popeo se stepenicama koje su škrgutale pod njegovim cipelama i pozvonio. Vrata je otvorila Olivia, bleda, zbunjena.
„Dobar dan,“ rekao je hladno. „Vi ste Olivia Riči, zar ne?“
„Da, ja sam. Ko ste vi?“
„Novi sam vlasnik ‘Kraljeve Krune’. Došao sam zbog ozbiljnog razgovora. Mogu li ući?“
Pas Kuper lajao je neumorno. Kada ga je smirila, pustila ga je unutra. Stiven je odmah primetio izlizane tapete, staru lampu umesto lustera, i skromnu kuhinju.
A onda je zastao. U kuhinji su sedela dva dečaka — Noa i Lijam, smejući se dok jedu upravo one porcije hrane koje je video na snimku.
„Vi imate… decu?“ izustio je zbunjeno.
„Kao što vidite,“ rekla je tiho.
Stiven je pozeleno od stida.
„Bože moj… došao sam da vas ukorim. Mislio sam da kradete da biste hranili psa… nisam znao da imate decu.“
Olivia se samo gorko nasmejala. „Ta hrana bi ionako završila u đubretu. Nisam nikada uzela ništa što nije već plaćeno.“
Stiven nije znao gde da pogleda.
„Molim vas, zaboravite da sam uopšte dolazio. I… izvinjavam se. Zaista.“
I otišao je, pognute glave.
Sutradan je došao u restoran ranije nego inače. Bio je drugačiji čovek.
Pozvao je Oliviju u kancelariju.
„Olivia, uđite, molim vas,“ rekao je blago.
Ona je bila uplašena. „Ako ste odlučili da me otpustite…“
„Ne, naprotiv,“ prekinuo ju je. „Došao sam da se izvinim. I da vam pomognem.“
Pružio joj je koverat pun novca.
„Šta je ovo?“ pitala je zbunjeno.
„Bonus. Za sve sate koje provodite radeći do kasno. Ali, od danas nećete više nositi ostatke hrane kući. Umesto toga, ja ću se pobrinuti da vaša deca imaju obroke.“
Olivia je bila dirnuta do suza. Od tog dana, Stiven joj je svakodnevno pomagao. Donosio je pakete hrane, brinuo se o dečacima, pa čak ih i vozio u školu.
Sa vremenom, između njih se rodilo nešto više od zahvalnosti. Ljubav — tiha, iskrena, neočekivana.
Stiven, koji je pre samo pola godine prošao kroz bolan razvod jer ga je supruga prevarila, ponovo je osetio toplinu porodice.
Ali jedna misterija još nije bila rešena. Kada su kamere nastavile da snimaju, pokazale su pravog krivca za krađe skupocenih namirnica — kuvara Freda.
On je bio taj koji je odnosio ribu i vino, kako bi otplatio dugove lokalnim dilerima.
Kada ga je Stiven suočio, Fred je plakao.
„Morao sam, pretili su mi. Molim te, ne prijavljuj me policiji.“
Stiven je dugo ćutao. A onda rekao:
„Dug ti je dvadeset hiljada, zar ne? Računaj da je otplaćen. Ali budi iskren od sada.“
Fred je kleknuo od zahvalnosti.
Sudbina ume da spoji najrazličitije ljude.
Da nije bilo jedne „krađe“ i skrivene kamere, Stiven nikada ne bi otkrio Oliviju — ženu koja se svakog dana borila za goli opstanak, ali i za dostojanstvo.
Na kraju, ona koja je nosila ostatke hrane postala je žena koja je osvojila srce svog poslodavca, a njeni sinovi pronašli su oca koji ih je voleo kao svoje.
U velikom stanu koji je nekada bio samo tiha fantazija, sada je ponovo odzvanjao smeh.
A u Stivenovom srcu — posle godina praznine — nastanio se mir, zahvalnost i ljubav.