Na dan svog venčanja, Sofija je stajala pred ogledalom, obučena u beli veo i jednostavnu venčanicu, držeći u rukama buket poljskog cveća koji je drhtao zajedno s njenim prstima. Njene oči bile su crvene od suza koje je pokušavala da sakrije. Dok joj je srce udaralo kao nikad ranije, u sobu je ušla Marija, njena majka, i nežno je zagrlila.
Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
„Budi jaka, dušo moja,“ prošaptala je, stežući je za ramena. „Znam da to ne radiš zbog sebe, već zbog nas.“
Sofija je samo klimnula glavom, ne verujući da bi mogla da izgovori ijednu reč bez da se rasplače još jače. Tog dana, umesto da sanja o bajkovitom venčanju, ona se spremala da svoje srce pokloni čoveku koga nije volela, starijem i bogatom Mihailu, čiji je srebreni pramen kose odavao godine, ali i moć.
Njena porodica je bila na ivici propasti — otac teško bolestan, brat koji je prekinuo školovanje jer nisu imali novca, i majka iscrpljena dugovima. Kada je Mihail ponudio pomoć u zamenu za brak, Sofija je znala da to nije bajka, već ugovor sa sudbinom.
Ceremonija se održala u maloj seoskoj crkvi, ispunjenoj mirisom voska i šapata radoznalih komšija. Dok su zvona odjekivala, Sofija je stajala pored Mihaila, čiji je glas, dubok i siguran, odjekivao u tišini dok je izgovarao sudbonosno „da“.
Kada je došao red na nju, njen glas je zadrhtao. „…Da,“ izustila je jedva čujno, i osjetila kako joj se svet okreće.
Ljudi su aplaudirali, misleći da plače od sreće. Samo je ona znala da svaka suza pada iz straha, bola i tihe nade da će sve ipak biti vredno toga.
Posle venčanja, Mihail ju je odveo u svoju gradsku vilu — ogromnu kuću sa mermernim podovima, visokim tavanicama i sluškinjama koje su se klanjale svaki put kad bi prošla. Sofija se osećala kao uljez u sopstvenom životu, nesigurna u svemu oko sebe.
Njene cipele sa seoskog blata izgledale su smešno na sjajnom mermeru, a svaki komad nameštaja delovao je kao da nosi cenu čitavog njenog sela.
Mihail joj je prišao nežno, primetivši njenu nelagodnost.
„Daj sebi vremena,“ rekao je smireno. „Ovo je sve novo za tebe, ali ja ne očekujem ništa odmah.“
Te večeri, Sofija je, iscrpljena, zatražila da se povuče u sobu. Čim je zatvorila vrata, srušila se na krevet, pusteći da joj suze teku slobodno. Nije mogla da spava. Misli su joj se kovitlale — o roditeljima, bratu, dugovima i budućnosti koju nije želela.
I tada — šum vode.
Tih, ali uporan zvuk dopirao je iz kupatila. Sofija se ukrutila, osluškujući. U toj ogromnoj kući, taj zvuk je delovao zastrašujuće.
„Možda mu nije dobro,“ pomislila je, setivši se njegovih godina. Brzo je navukla svileni ogrtač i prišla vratima kupatila.
I tada se svet srušio.
Kada je otvorila vrata, ugledala je Mihaila pred ogledalom — ali to nije bio isti čovek.
Umesto starca sa sedom kosom i borama, ispred nje je stajao mladić od jedva trideset pet godina, snažnih ramena i oštrog pogleda. Na umivaoniku je ležala siva perika, kutija sa puderom i maska koja je skrivala njegove prave crte lica.
„Izgubila si se, Sofija?“ — upitao je s osmehom, koji je sada bio mlad, iskren i pomalo nestašan.
Sofija se sledila, oslanjajući se na dovratak da ne padne. „Ko si ti? Gde je Mihail?“
On se nasmejao, ali ne hladno, već gotovo umiljato. „Ja sam Mihail. Ili, ako hoćeš — pravi Mihail Andersen. Onaj stari koji si upoznala bio je samo… uloga.“
U dnevnoj sobi, pred plamenom kamina, Mihail joj je objasnio sve.
„Sve što sam ti obećao — ispunjeno je. Operacija tvog oca, školovanje tvog brata, otplaćeni dugovi. Sve je završeno.“
„Ali zašto? Zašto ta prevara?“ pitala je, glasom koji je drhtao od besa i neverice.
„Jer sam morao da znam da li si spremna da žrtvuješ sebe za druge,“ odgovorio je iskreno. „Bogastvo privlači pogrešne ljude. Želeo sam da pronađem nekoga ko ume da voli bez interesa.“
Ispričao joj je o prošlim veridbama — o devojci koja ga je ostavila kad je bankrotirao, i o naslednici koja je želela samo njegovo prezime. Nakon svega, poželeo je da vidi da li na svetu još postoji neko ko ume da voli srcem, a ne novčanikom.
„Ti si ta osoba,“ rekao je. „Zato što si birala bol za svoju porodicu, a ne luksuz za sebe.“
Sofija je ćutala, a oči su joj se punile suzama.
Mihail joj je tada ponudio dve opcije.
„Ostaćeš moja žena — ako to želiš. Možemo pokušati iz početka. Ali ako odlučiš da odeš, neću te zadržavati. Tvoja porodica će uvek biti zbrinuta, bez obzira na sve.“
Sofija je ustala. „Kako da verujem čoveku koji je sve ovo započeo lažima?“
„Zato što znaš da u svemu tome nikad nisam bio grub prema tebi,“ odgovorio je tiho. „Nikada te nisam primorao ni na šta. Samo sam želeo da znaš istinu.“
Tog trenutka, Sofija je shvatila da, koliko god bila ljuta, negde duboko u sebi oseća sažaljenje, ali i radoznalost.
„Treba mi vremena,“ rekla je.
„Koliko god želiš,“ odgovorio je Mihail.
Dani su prolazili. Mihail joj je ostavljao poruke, ali je nije uznemiravao. U međuvremenu, Sofijina porodica je već bila spašena — otac zdrav, brat upisan na medicinu, kuća bez dugova.
Posle sedam dana, Sofija mu je poslala poruku: „Vidimo se u bašti.“
Tamo, među ružama, sedeli su jedan naspram drugog.
„Odlučila sam,“ rekla je tiho. „Hoću razvod.“
Mihail je klimnuo, pokušavajući da sakrije razočaranje.
„Razumem. Sutra ću obavestiti advokata.“
Ali onda je dodala: „Posle toga, hoću da večeramo zajedno. Kao dvoje ljudi koji se tek upoznaju. Bez laži. Bez maski.“
On je podigao pogled, zatečen.
„Znači… želiš da počnemo iz početka?“
„Da,“ rekla je sa blagim osmehom. „Ovaj put želim da upoznam pravog tebe.“
Godinu dana kasnije, Sofija je ponovo stajala pred ogledalom u belom. Ali sada je njeno lice sijalo od istinske sreće. Ruke su joj bile mirne, a srce lagano.
Marija je ušla, smejući se. „Spremna? Svi te čekaju.“
Sofija se nasmešila kroz ogledalo. „Da, mama. Ovog puta — zaista jesam.“
Dok je hodala niz prolaz, više nije osećala težinu žrtve, već slobodu izbora.
Mihail ju je čekao, ne kao tajanstveni bogataš, već kao čovek koji je naučio da iskrenost vredi više od svake laži.
Kada su se ponovo zakleli — ovaj put iz ljubavi, a ne iz obaveze — suze u Sofijinim očima bile su drugačije. Nisu bile suze bola, već suze zahvalnosti i oproštaja.
Jer ponekad, put do istinske sreće započne obmanom, ali se završava istinom koja isceljuje.