Novac može da kupi skoro sve u Njujorku — osim onoga što je Viktor Herington želeo najviše. U svojoj staklenoj penthouse vili imao je sve: umetnine, raskošne terase, privatnog kuvara. Ali njegova ćerka Arija živela je u tišini.
Od rođenja, nikada nije izgovorila ni reč. Dovodio je najbolje lekare iz Evrope, terapeute iz Kalifornije, vodio je u švajcarske klinike – ništa nije pomoglo. Posle smrti njene majke, Viktor je gledao kako njegova devojčica postaje lepa, ali sve zatvorenija, zarobljena u svom tihom svetu.
Jednog prolećnog popodneva, Viktorov automobil je stao na prometnom gradskom trgu. On je žurio na sastanak, ali Arija je kroz zatamnjeno staklo posmatrala haos ulice – i tada ju je nešto privuklo.
Na fontani je stajala devojčica njenih godina, bosa, prašnjava, sa malom staklenom bočicom u rukama. U njenim očima je tinjala upornost. Kad je ugledala Ariju, lagano je prišla i šapatom rekla: „Ovo nije samo med. Ovo ti pomaže da pronađeš glas koji si izgubila.“
Arija je uzela bočicu, zastala, a zatim otpila gutljaj. Med joj je izgoreo grlo. Zadrhtala je, stisla vrat – i onda se desilo nešto što je Viktor čekao dvanaest godina…Zvuk je bio tako tih, da je Viktor, koji je već bio na vratima zgrade preko puta, pomislio da je san.„Papa…“ ponovila je Arija, malo glasnije ovaj put, a njen glas je bio drhtav, skoro nepostojeći, ali stvaran.
Vozač je ostao skamenjen, a zatim potrčao prema njoj. „Gospodine Herington!“ vikao je, mašući rukama da Viktor izađe iz zgrade.
Viktor se okrenuo, nervozan, ali kada je video izraz na vozačevom licu, pretrčao je trg, srce mu je tuklo kao nikada do tada.„Arija?“ kleknuo je pred nju, a suze su mu već mutile pogled.Devojčica je stajala nepomično, a zatim je ponovo otvorila usta.
„Papa…“ prošaputala je, ovaj put sa malim osmehom, kao da joj je trebalo snage da ga izgovori.Viktor ju je obgrlio, smejući se i plačući istovremeno. „Čuo sam te, mala moja! Čuo sam te!“ ponavljao je, dok je trg utihnuo, a prolaznici zastajali da gledaju prizor.
Mera, devojčica sa bočicom, stajala je po strani, stisnuvši kaiš svoje poderane torbe. Njen izraz lica bio je ponos, ali i strah – šta ako je bogati čovek otera? Viktor se okrenuo prema njoj. „Ti si joj dala ovo?“ pitao je, pokazavši na bočicu.
Mera klimnu glavom. „Moja baka mi je rekla da ovaj med pomaže onima koji su izgubili glas… Nisam znala da će stvarno…“„Spasila si mi dete,“ rekao je Viktor, ustajući i prišavši joj. „Šta ti treba, mala? Šta god da je – dobila si.“Mera je slegnula ramenima. „Nemamo gde da spavamo. Samo želim da moja braća i sestre ne budu gladni.“
Viktor je na trenutak zaćutao. Gledao je u nju i video sebe od pre mnogo godina – dečaka koji je nekada bio siromašan, koji je izgubio sve pre nego što je izgradio svoje carstvo.„Od danas,“ rekao je tiho, „vi imate dom.“
Te večeri, Mera i njena braća i sestre uselili su se u jednu od Viktorovih manjih kuća. Na stolu ih je čekala večera kakvu nikada nisu videli.Arija je sedela pored Mere, držeći je za ruku. Povremeno bi šapnula „hvala“ i „Mera“, kao da vežba svoj novi glas.
Sutradan, Viktor je pozvao najpoznatije fonijatre i terapeute u zemlji. Po prvi put, imali su osnovu – mali, ali jasni glas njegove ćerke – i obećali su mu da će sada napredak biti moguć.
U danima koji su sledili, Mera je postala deo porodice, ne kao sluškinja, već kao prijatelj. Viktor je poslao nju i njenu braću u najbolju školu, odlučan da im pruži život dostojan njihove hrabrosti.
Mesec dana kasnije, u prostranoj bašti penthausa, Arija je stajala, oslonjena na oca, i prvi put izgovorila punu rečenicu:„Tata, srećna sam.“Viktor je zagrmeo smehom i podigao je u naručje. „I ja sam, mala moja. Više nego ikad.“
Med koji je počeo sve ovo sada je stajao na polici u staklenoj vitrini – kao podsetnik da čuda dolaze u najneočekivanijim oblicima i da ponekad spas stiže od onih koje svet najmanje vidi.
A trg na kojem je Arija prvi put progovorila postao je njihovo omiljeno mesto. Svake nedelje Viktor i Arija dolazili bi tamo, a ljudi bi ih prepoznavali i pozdravljali. „To je devojčica koja je ponovo pronašla svoj glas,“ govorili bi prolaznici.Arija bi se smešila i odgovarala, sada bez straha:„Da, to sam ja.“