Bolnički hodnik bio je tih osim zvuka koraka i udaljenog pištanja monitora. Emily je stala pred vratima muževe sobe, a zatim me iznenada povukla u mali ormar za zalihe. „Mama, sakrij se!“ šapnula je. Srce mi je poskočilo dok sam se sakrivala među mopovima i kolicima sa posteljinom.
Vrata sobe su se otvorila i ušla je žena u beloj uniformi. Na prvi pogled izgledala je kao medicinska sestra, ali njen pogled na Michaela bio je previše prisniji da bi bio profesionalan. Prišla mu je, pomilovala ga po obrazu i poljubila ga.„Ko ste vi?“ čula sam Emily kako pita drhtavim glasom.„Ja sam njegova žena,“ odgovorila je smireno, kao da je to nešto sasvim prirodno.
Tlo mi se izmaklo pod nogama. Iz ormara sam gledala kako Michael ćuti, okrenut od Emily, kao da ne može da je pogleda. Kada je žena izašla, izašla sam i ja, ledena u licu. „Koliko još laži kriješ od nas?“ pitala sam, ali on nije stigao da odgovori.
Hodnikom su odjeknuli teški koraci. Vrata su se naglo otvorila i dva policajca su ušla, a jedan od njih je rekao ozbiljno: „Gospodine Turner, morate poći s nama.“U sobi je nastao muk. Mogla sam da čujem samo tiho pištanje monitora i vlastiti ubrzani dah. Michael je naglo pokušao da ustane iz kreveta, ali ga je bol vratio nazad.
„Ovo mora biti greška,“ promrmljao je. „Ja sam pacijent, ne kriminalac.“Policajac je mirno izvadio papire i pokazao nalog. „Michael Turner, uhapšeni ste zbog bigamije, prevare i zloupotrebe identiteta. Molimo vas da sarađujete.“
Emily se stegla uz mene. „Mama, šta znači bigamija?“ pitala je tiho, očiju punih straha.Kleknula sam da budem u nivou njenog pogleda. „Znači da tvoj otac ima drugu ženu,“ rekla sam tiho. Moje reči bile su hladne, ali u njima nije bilo ni trunke sumnje.
„To nije istina!“ viknuo je Michael, ali pogled na policajčevu fasciklu ga je izdao. Dokumenti, fotografije, čak i kopija drugog venčanog lista bili su tu, uredno složeni.„Gospodine Turner, molimo vas da ostanete mirni,“ rekao je drugi policajac i prišao krevetu. „Bićete sprovedeni nakon što vas lekar otpusti.“
Ja sam se okrenula prema prozoru. Sunce je zalazilo, bacajući narandžaste senke po sobi, i sve što sam mogla da mislim bilo je – koliko godina sam živela u laži?Emily me je povukla za rukav. „Mama, idemo kući?“ pitala je tiho.„Da, dušo,“ rekla sam, i uhvatila je za ruku. „Ovde više nemamo šta da tražimo.“
Dok smo izlazile iz sobe, čula sam kako Michael zove moje ime, ali nisam se okrenula. Hodnik je odjednom izgledao beskonačno, ali svaki korak bio je lakši nego prethodni.
Sutradan su me pozvali iz policije da dam izjavu. Ispitivali su me satima – o našim računima, imovini, putovanjima. Svaki detalj mog života postao je dokaz protiv njega.
Na suđenju, sedela sam u drugom redu i slušala kako tužilac iznosi sve dokaze: lažne potpise, prebačen novac na tajne račune, dokumenta potpisana mojim imenom. Druga žena je sedela s leve strane, blede kao kreč, i znala sam da i njoj je svet upravo pao na glavu.Kada je izrečena presuda – tri godine zatvora i potpuna zabrana kontakta sa mnom i Emily – nisam osećala ni radost ni tugu. Samo olakšanje.
Prvih nekoliko nedelja bilo je teško. Emily je plakala noću, a ja sam ostajala budna, pitala se gde sam pogrešila. Ali onda sam jednog jutra ustala, otvorila sve prozore i počela da pakujem stvari. Prodala sam kuću, kupila manji stan bliže poslu i školi.
Polako smo počele da gradimo novi život. Vikendom smo pekle kolače i gledale filmove. Emily je počela da se smeje češće, a ja sam naučila da mirno zaspim bez zvuka tuđih koraka u hodniku.
Godinu dana kasnije stajale smo na plaži, posmatrale zalazak sunca i ja sam prvi put iskreno pomislila: ovo je početak, ne kraj.„Mama,“ rekla je Emily, „misliš li da će se on ikad promeniti?“Zastala sam i onda se nasmejala. „Ne znam, i nije važno. Mi smo se promenile. I to je dovoljno.“